Легенда о језеру Issyk-Kul
Језеро Issyk-Kul је окружено бројним легендама које објашњавају његово формирање и историјске личности које су пролазиле поред његових обала. Једна легенда говори о окрутном кану који се заљубио у лепу девојку, отео је, али га је она одбила због љубави према пастиру. Пастир ју је, јашући свог магичног коња Тулпара, спасао, али је поново ухваћена. Да би избегла заточеништво, бацила се са прозора тамнице, а као казну за њену смрт, планинске воде су преплавиле канову палату, створивши језеро. (Заиста постоје рушевине за које се верује да је град испод вода Issyk-Kul.) Друга легенда укључује Тимура, који је у 14. веку натерао своје војнике да ставе камен сваки пут када су марширали поред Issyk-Kul, формирајући камени гребен зван Санташ. Неке легенде чак тврде да је Џингис-кан сахрањен на обали језера, иако је његово место сахране званично непознато, а неке киргиске легенде сугеришу да се налази у близини Issyk-Kul.
Еп о Manas
Еп о Manas, најдужа епска песма, централна је за културу и историју Kyrgyzstan. Састоји се из три дела: Manas који уједињује киргишка племена, прича његовог сина Семетеја и прича његовог унука Сеитека. Manas, рођен од пастира на Алтају, израста у великог ратника, уједињујући племена и враћајући их у њихову домовину у Tian Shan. Ожени се Каникеи и имају сина Семетеја. Након Manas смрти, Каникеи и Семетеи су прогнани у Самарканд. Семетеј касније сазнаје за своје наслеђе и покушава да поново уједини племена, али нестаје. Његов син Сеитек, одрастао у непријатељском логору, открива своју лозу и доноси мир киргиском народу. Еп, који је написан тек у 19. веку, има много верзија због усмених предања и манасцхи приповедача који су често додавали своје додатке. Еп о Manas је од виталног значаја за киргиски идентитет. 40 зрака националне заставе симболизују племена уједињена Manas. Највиша државна част је Орден Manas, а по њему су назване многе знаменитости, попут аеродрома Bishkek и планинског врха. Легенде такође повезују Manas са природним знаменитостима као што је Manas Бовл у Barskoon клисури. Manas представља идеалну киргистанску особу и државу. Упркос мешавини чињеница и легенди, еп има значајан утицај на Kyrgyzstan.
Легенда о Jeti Oguz
Jeti Oguz, познат по својих седам црвених стенских формација које подсећају на бикове, прожет је киргистанском легендом. Давно, два кана су били ривали након што је један другом украо прелепу жену, што је изазвало брутални рат. Тражећи савет, другом кану је мудар човек невољно рекао да убије жену како би спречио њен повратак свом првобитном мужу. Током великог фестивала, након што је жртвовано седам бикова, кан је убио своју жену. Њена крв је опрала бикове, убијајући кана и његове слуге. Бикови су се претворили у црвене стене сада познате као Jeti Oguz, што на киргиском значи "седам бикова".
Легенда о Burana
Кула Burana, у близини Токмока, последњи је остатак древног града Баласагуна. Док стручњаци кажу да је првобитно био минарет, киргистанска легенда нуди другачију причу. Моћни кан је имао прелепу ћерку Монару. Да би је заштитио од удварача, консултовао се са гатарама. Једна је предвиђала да ће умрети пре свог шеснаестог рођендана. Да би је сачувао, кан је направио високу кулу и закључао је унутра. Монара је тамо одрасла, гледајући кроз четири прозора, а храну је добијала у корпи. На њен шеснаести рођендан, кан јој је, верујући да је предвиђање лажно, донео корпу воћа. Након што ју је пољубио, она се срушила и умрла. Кан је у корпи пронашао отровног паука. Ожалошћени, његови крици су потресли кулу, узрокујући да се врх сруши, остављајући рушевине које данас видимо.
Легенда о Сари Челеку
Пре неколико хиљада година, тамо где се сада налази језеро Сари Челек, постојала је огромна долина. Свештеници у златној одећи, слуге морског бога Кхоа, основали су свој град, Саи Кхо, на обалама реке и живели тамо миленијумима. Они су обожавали Кхо, божанство са рибљим телом и мушком главом, које је боравило у мермерном базену у њиховом храму. Кхо је подучавао племена земљорадњи, сточарству и другим занатима. Сваког века, првосвештеник би умирао, а нови првосвештеник би се рађао од најлепше девојке у долини, коју би пољубио Кхо. Ово мирно постојање се наставило све док непријатељи нису напали, убивши већину становника. Првосвештеник је позвао Кхоа у помоћ. Кхо је изронио, испунио долину урликом, узрокујући да се камење и вода слијежу, убијајући освајаче и спирајући град. Овај догађај је створио језеро Сари Челек, за које се верује да још увек живи.
Легенда о мајци јелену
Племе Бугу у Kyrgyzstan води своје порекло од легенде која укључује мајку јелен, од чега потиче њихово име (бугу значи јелен на киргиском). Прича почиње на обалама реке Јенисеј у Сибиру, где је једно киргиско племе живело у сталном сукобу са својим суседима. Упркос упозорењу птице са људским гласом, племе је игнорисало надолазећу опасност. Њихов вођа Кулчу је умро, а током његове сахране, племе су напали и масакрирали непријатељи. Двоје деце, дечак и девојчица, преживели су јер су послати да скупљају печурке. Вративши се и затекли све мртве, тражили су храну и помоћ и на крају налетели на непријатељски логор. Тамо их је нахранила старица, али су их препознали и одвели до бесног хана, који је наредио њихову смрт. Старица је одвела децу на литицу, намеравајући да их баци у реку Јенисеј, али је молила за милост. У том тренутку појавила се женка јелена са млеком пуним вимена, нудећи да доји децу као своју. Упркос упозорењима старице о окрутности човечанства, Мајка Јелен је одвела децу и одвела их до језера Issyk-Kul. Тамо их је одгајала док се нису венчали и добили два сина, Тинимсејита и Алесејита. Ово ново племе је добило име Бугу, по мајци јелену. Тинимсејитова породица се преселила у Naryn, док је Алесејитова остала у Issyk-Kul. Склад између племена и јелена прекинут је када су људи у региону Issyk-Kul почели да убијају јелене и да користе њихове рогове за гробове. Сходно томе, јелен се повукао дубоко у планине. Ова легенда је испричана у различитим облицима, а најпознатија је у причи Чингиза Ајтматова „Бели брод“.
Легенда о Tash-Rabat караван-сарају
Легенда о Tash-Rabat караван-сарају, која се преноси кроз генерације, носи дубоку мудрост предака. Прича о моћном кану растрганом између своја два сина, од којих је један замишљао просперитет кроз трговину и гостопримство, док је други тражио славу кроз пљачку. Визија најстаријег сина довела је до изградње величанственог караван-сараја, који је симболизовао отвореност и јединство, који је цветао просперитетом и добром вољом. Међутим, потрага млађег сина за освајањем и пљачком на крају је довела до уништења некада напредног естаблишмента, служећи као дирљив подсетник на лудост похлепе и агресије. Кроз ову древну параболу подсећамо се на трајну важност интегритета, доброхотности и последица наших избора, одражавајући безвременске лекције наших предака.